Među brojnim gostima 13. Zagreb Film Festivala bio je i Jugoslav Pantelić, umjetnički direktor beogradskog FEST-a koji će uskoro, kad njegov izbor potvrdi Vlada Srbije, i službeno postati direktor Jugoslovenske kinoteke.
- Moja povezanost s Kinotekom datira od rane mladosti 1980-ih, kad sam kao učenik Pete beogradske gimnazije odlazio onamo gledati filmove nakon časova, a nekad i za vreme njih. Nisam bio sam: dvorana je bila puna mojih vršnjaka, a neki su danas moji kolege. Od tada je to u profesionalnom smislu mesto na koje vrlo često odlazim. Iako filmska umetnost nije preterano stara, dovoljno je starija od mene da sam morao pogledati sve šta me zanima, otkrivajući određene reditelje i pravce. Kad imate mogućnost sve to videti na jednom mestu, a Kinoteka upravo to omogućuje, to je zaista pravo blago, koje nikad nisam prestao da istražujem i otkrivam. Mnoge autore danas gledam drugačijim očima i s te će mi strane Kinoteka, a tu mislim i na istoriju svetske kinematografije, zauvek biti bliska. To i jeste razlog zbog kojeg sam poželeo da se bavim ovim poslom; mislim da čovek može najviše da pruži na polju koje mu je ljubav, pasija i najznačajnije područje u životu, šta film i njegova istorija za mene svakako jesu - kaže nam na početku razgovora.
Program za mlađu populaciju
Koliko ste zadovoljni sadašnjom ulogom Kinoteke i hoćete li što mijenjati kad postanete njezin direktor?
Današnje vreme je putem medija nametnulo neke vrednosti koje jednim delom nisu i moje. Mislim da danas mladi naraštaji imaju drugačiji odnos prema filmu: postoje svetli primeri, ali globalno uglavnom nemaju potrebu za istraživanjima vezanima uz istoriju te umetnosti, odnosno odlaze u bioskope da bi pogledali blokbastere koji se puno reklamiraju, no najčešće ne nude mnogo umetničkoga. Kinoteka tu treba da preuzme snažniju edukativnu ulogu, koja će mlade generacije na njima prihvatljiv i popularan način uvesti u svet pokretnih slika koji sada ne doživljavaju ili im nije poznat. To je jedna od stvari na kojima bih voleo da insistiram. Imam program za koji mislim da će biti prepoznat od strane onih kojima je namenjen, a to su tinejdžeri i mlađa populacija. Zabrinjavajuće je koliko današnji mladi ljudi ne poznaju istoriju filma, kako eksjugoslovenskog i srpskog, tako i evropskog i svetskog. Film bi u što većoj meri trebalo uvesti u škole, a edukativna uloga Kinoteke pritom mora da bude još značajnija. Mora se nastaviti i sa istraživačkim radom. Pritom je saradnja sa drugim takvim ustanovama u okruženju neminovnost. Kinoteke ne mogu biti uspešne bez saradnje oko pronalaženja zagubljenih materijala; osim toga, bivša jugoslovenska kinematografija puna je koprodukcija i nerazjašnjenih autorskih prava, pa na očuvanju toga blaga treba zajedno raditi.
Konkuriraju li filmski festivali u regiji jedan drugome?
Festivali si međusobno nisu konkurencija ni na koji način, ali su poslednji bastioni odbrane kvalitetnoga umetničkog filma; da nema njih, da nema nagrada i publiciteta koji sa sobom nose Kan, Berlin, Venecija ili, zašto ne kazati, FEST, Sarajevo, ZFF, Pula ili Motovun, teško bi kvalitetan film koji nema neku komercijalnu notu dolazio pred širu publiku. Pobednik festivala uvek dopre do šire publike. Festivali u regionu nisu si konkurencija ni zato jer ćete teško videti da neki ljubitelj filma iz Beograda ili Niša ode u Zagreb na ZFF: čekaće radije festival u svom gradu ili će otići negde bliže. Zaista mislim da današnji festivali sedmoj umetnosti čine nešto neprocenjivo, afirmišu kvalitetan film i autore. Čak i ako neki odlaze na njih iz pomodarstva, neka: mnogi su tako počeli, pa su se zaljubili u film…
Kroz proteklih 40-ak godina publika FEST-a se doista profilisala. Postoje oni koji će otići da pogledaju filmove koji iza sebe imaju bombastičnu propagandnu mašineriju; kad je o FEST-u reč, tu mislim na naslove koji su u utrci za Oskara, koji se održava u isto vreme. No veliko je zadovoljstvo publika koja želi da otkriva nešto novo: novu kinematografiju, autora ili film. To je prava čar beogradskog festivala. Novinari me često pitaju šta bi bilo dobro pogledati, no smatram da su gledaoci oni koji treba da naprave izbor i da se smelo upuste u magiju pokretnih slika. Nametati svoj ukus drugima nije u redu, svako ima pravo sam otkrivati i braniti kvalitet nekog filma.
Zabrinjavajuće je koliko današnji mladi ljudi ne poznaju istoriju filma, kako eksjugoslovenskog i srpskog, tako i evropskog i svetskog. Zato edukativna uloga Kinoteke mora da bude još značajnija
‘Zvizdan’ je fantastičan
Kako vidite današnji regionalni film?
Mislim da ne možemo govoriti o regionalnom filmu kao takvom, da se na tome treba raditi. Razlike ipak postoje. Konkretno, hrvatska kinematografija ulazi u period kad se na nju ozbiljno računa na evropskom nivou, a to je i zasluga HAVC-a, koji radi kako treba. Ove je godine ‘Zvizdan’ Dalibora Matanića uradio nešto šta nijedan film sa ovih prostora još nije. To je fantastičan film koji je skrenuo pažnju na hrvatsku kinematografiju, da se u toj kinematografiji nešto dešava – i to prepoznaju kolege iz čitavog sveta.
U srpskoj kinematografiji imamo smenu generacija, šta je pozitivno. Autori koji su kao debitanti pre nekoliko godina skrenuli pažnju na sebe sad izlaze sa novim filmovima, a pojavljuju se i nova imena. U bioskopima je među najgledanijima bio dobitnik pulske Zlatne arene, film Stevana Filipovića ‘Pored mene’. Ta je urbana tinejdžerska priča dosta beskompromisno predstavljena. Mladi ljudi se prepoznaju u njoj, a sudeći po reakcijama i njihovi roditelji, koji kroz taj film uče više o svojoj deci. Izuzetno je važno da se snimaju filmovi koji ne ulepšavaju stvarnost, nego je donose onakvu kakva jeste; takva je i ‘Panama’ Pavla Vučkovića, premijerno predstavljena u Kanu, koja sada ima bogat festivalski život.
Nikad nije postojao problem oko toga da publika prepozna, gleda i voli kvalitetan film, rezultati to uvek pokažu. Treba da pustimo da nas umetnost menja, a film nas, bili toga svesni ili ne, može pomeriti na ovu ili onu stranu. Velika je odgovornost biti filmski stvaralac, a ako ste filmski urednik, kao šta sam ja već 20 godina, odgovorni ste za to koji film plasirate, bilo da to traže društvene i političke prilike, bilo da želite širokoj publici pokazati nešto šta vredi videti. Zato praviti kompromise kad je umetnost u pitanju nije dobra stvar.
