>

novosti logo

Kultura Kultura

Književna kritika: Bitnički blues

Davinčijev kod tekuće produkcije romana objavljenih u Srbiji 2019. godine

Od ove godine NIN-ov žiri je uzeo u razmatranje sve romane koji su prvi put objavljeni u Srbiji bez obzira na to na kojoj su varijanti zajedničkog jezika napisani. Tako se u širem izboru našlo čak pet romana autora iz BiH: prvi romani Marka Tomaša (‘Nemoj me buditi’) i Draška Sikimića (‘Čvor na omči’) i drugi romani Elvedina Nezirovića (‘Ništa lakše od umiranja’), Tanje Stupar Trifunović (‘Otkako sam kupila labuda’) i Steva Grabovca. Ako se tome dodaju prvi ili drugi romani sredovečnih autora iz Srbije: Nemanje Jovanovića, Mladena Jakovljevića, Nebojše Milenkovića, Luke Tripkovića, Nine Savčić ili Andree Popov Miletić, te Milenka Bodirogića, čiji je prvenac ‘Po šumama i gorama’ (Orfelin) bio jedan od najozbiljnijih kandidata za nagradu – možda smo otkrili Davinčijev kod tekuće produkcije romana objavljenih u Srbiji 2019. godine.

A to je: autorke i dalje služe za ukras (izuzetak je ‘Yugoslav’ Ane Vučković u najužem izboru), ali i to manje nego prošle godine, na književnu scenu se stupa i u svojim 40-im godinama života, pesnici nastavljaju da se, što zbog izazova što zbog tržišta, sele iz poezije u romanesknu prozu, dizajneri, slikari i kunsthistoričari posežu za spisateljskim hobijem, elem da bi poneko prvencem ili drugim romanom ušao u fokus stručne publike i šire javnosti, kolika god ona bila.

Kao neizbežna posledica javlja se ‘početništvo’ u stilski i pripovedno nedovoljno razrađenim rukopisima, koji nisu pisani bez veštine ili domišljatosti, ali među kojima nema izrazitog talenta. Očekivano i nekako neizbežno, kao poetička formula ili ključ javlja se nekakav intimistički realizam zasnovan na ničim prikrivenom ličnom iskustvu, izvedenom sa manje ili više pretenzija, i bez naročitog interesovanja za literarnu formu.

U takav bekgraund uklapaju se (kratki) romani Nemanje Jovanovića ‘Rudi’ (Partizanska knjiga, Kikinda) i Steva Grabovca ‘Mulat albino komarac’ (Imprimatur, Banja Luka), prvi uvršten u uži, a drugi u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. I kvantitativni opseg romana proznih početnika odaje oprez skromnosti i ‘mali kalibar’ njihove imaginativne energije. Kod obojice autora naracija teče u prvom licu jednine, a naratori su izraziti socijalni autsajderi. Štaviše, obojica su neimenovani, što je simbolički sinonim za njihovu društvenu anonimnost ili nevidljivost. To su likovi sa društvenog ruba koje ne primećujemo, čija egzistencija leluja između nezaposlenosti, potplaćenosti i dugova koje ne mogu da vrate s jedne i radikalne usamljenosti i golog preživljavanja s druge strane.

Mesto razlike je model pripovedanja. Grabovčev roman je oslonjen na bildungs narativ i ima širi vremenski opseg fabule koja referiše na sva tri perioda: prerano svršeno detinjstvo, logorski maltretman i prinudno preseljenje preko Save početkom ratnih sukoba, te na poratnu tranzicionu besperspektivnost koja seže do naših dana. Jovanovićev narator je zaglavljen u aktuelnoj situaciji kao u nekakvoj nepomičnoj melasi koja je smešala ono što je bilo sa onim što se zbiva i onim što je moguće da bude, učinivši ga nepromenljivim i naizgled predodređenim. Jovanovićev narator sasvim je nalik onom iz prethodnog romana ‘Milka zbogom, vidimo se sutra’, kao ‘čovek iz podzemlja’ i podstanarskih soba, okružen bizarnim i opskurnim likovima stanodavaca i prostitutki. Kreće se između lekova za smirenje i marihuane, retkih prijatelja koji to nisu i stalne neizvesnosti. Njegov život je borbeno batrganje iz prese beznadežnosti.

Grabovčev narator je manje borben. Izgubivši porodični stan, prethodno i roditelje, zimske dane tavori u kupatilu neuslovnog smeštaja, evocirajući svoje neostvarene zaljubljenosti i mladost protraćenu u privremenom eskapizmu uživanja u muzici i knjigama. I jedan i drugi su slepa mrlja naših posleratnih društava, kolateralna šteta i nema optužnica. Osuđeni su na marginu i samoizolovanost, bez mogućnosti da dosegnu do ideje o društvenim promenama. Mučno je njihovo samorazgolićivanje koliko je poražavajuća slika distopijske budućnosti, koja nam je stigla kao okončani proces.

Razume se da ovde nema ‘velike književnosti’. Ovo su tekstovi sitnog pomaka i interne koherencije, nešto već viđeno, toliko puta, nekada ranije znatno bolje napisano. Ali to nam je što nam je. Ko želi – neka se nada. Svakome je na volju da čita klasike u nastajanju, poput Dubravke Ugrešić, njenu knjigu eseja ‘Doba kože’ (Fraktura). Mada i tu, posle izuzetnog romana ‘Lisica’, može ostati blago razočaran.

1/1